DA LI SMO MI ŽENE OSUĐENE DA PATIMO!? Nedavno sam se udala, trudna sam....

DA LI SMO MI ŽENE OSUĐENE DA PATIMO!? Nedavno sam se udala, trudna sam, kući stalno. Sama. On radi po 10 sati dnevno. Nekad mi i odgovara taj mir, kad mi niko ne dolazi. Najviše volim kad je on tu. A on, kad je slobodan ode na pivo, ode malo do grada i tako.

Ja jedva dočekam da dođe kući sa posla da pričam sa njim i da ga pitam kako je prošao dan, jel se umorio. A on, pod tuš i na spavanje. Nemam drugarice da pijemo kafe i pričamo, on mi je sve. Ja razumijem da je umoran i pustim ga, ne pitam ništa. Ne žalim se kad ode negdje. Mladi smo, mnogo još toga će se promijeniti. I eto opet ga čekam da dođe večeras sa posla da ga pitam kako je i jel se umorio.

Kuća čista, ručak i večera spremni, čist veš da se presvuče. A on ni da pita kako sam i bole li me leđa, iako zna da noćima ne spavam zbog bolova. Nije toliko ni bitno ovo sve što sam napisala. Kao što sam rekla, nemam drugarice da pričam sa njima. Čovjeku jednostavno bude lakše kad kaže ili napiše negdje ove stvari…