Ovaj „mali junak“ je ganuo mnoga srca kada se pročulo da je početkom ove godine jedno vreme autobusom iz ubskog sela Kožuar putovao u Beograd na hemioterapiju
Nemanja Leontijević, čertnaestogodišnji dečak, čija životna priča je rastužila mnoge građane Srbije, uspeo je da pobedi karcinom i vrati se u školske klupe.
Ovaj “mali junak“ je ganuo mnoga srca kada se pročulo da je početkom ove godine jedno vreme autobusom iz ubskog sela Kožuar putovao u Beograd na hemioterapiju. Teška bolest, tumor kostiju, dečaku je dijagnostikovan pre skoro dve godine, a posle primljenih terapija, Nemanja se ponovo vratio u školu i ponovo se igra sa svojim vršnjacima.
– Najteže je prošlo. Plašio sam se igle i terapije, a razmišljao sam svaki put o tome da li ću se vratiti kući. U bolnici sam upoznao dosta drugara i još smo u kontaktu.
Sada je sve to prošlo i srećan sam zbog toga. Svi su se obradovali mom povratku, naročito školski drugovi iz škole u Tularima, koji su mi dosta pomogli dok sam bio odsutan iz škole. Uspeo sam pored svega da budem odličan đak – priča za Telegraf ovaj dečak, koji zrači velikom skromnošću, iako je pokazao da je pravi borac i uspeo da pobedi bolest.
Iako je imao samo 12 godina kada mu je otkrivena bolest, iako je dve godine proveo po bolnicama, ovaj dečak zrači dobrotom, plemenitošću i ogromnom životnom energijom. Kada smo ga pitali da li ima neku želju, šta je ono što mu fali i šta bi želeo da ima, skromno je odgovorio: „Loptu“.
– Voleo bih da imam loptu, da se igram sa bratom, sestrom i drugarima, mada ne smem mnogo fizički da se zamaram -kaže skromno ovaj četrnaestogodišnji dečak.
Kada smo ga pitali da li bi mu život olakšao računar, stidljivo je odgovorio potvrdno, dok mu mobilni telefon ne treba, iako imao telefon sa polomljenim staklom, kaže da mu novi ne treba i da mu je dobar i taj koji je dobio od jednog dečaka iz Beograda.
– On je tako skroman i dobar. Telefon je dobio od jednog dečka i slučajno mu je u bolnici ispao iz džepa, tako da mu je tada puklo staklo. On nikad ništa ne traži. Zadovoljan je onim što ima. Inače mi je i desna i leva ruka u kući, pomaže mi oko svih poslova. Ujedno, pomaže i ocu oko stoke – priča majka Slađana.
Nemanja, pored oca i majke, ima mlađeg brata i mlađu sestru, a sa njima u zajednici, u svega 30 kvadrata trošne kući živi i njegov deka.
Nemanja sobu deli sa tri godine mlađom sestrom Jelenom, dok roditelji sa najmlađim sinom u jednom krevetu spavaju u kuhinji, koja je ujedno celoj porodici dnevna soba, trpezarija i kuhinja. Za kuhinjiskim stolom mali Nemanja, zajedno sa sestrom Jelenom, i ruča i uči, jer drugog stola u kući nema.
– Do skoro nismo imali ni kupatilo. To je bila prava muka. Javila nam se jedna dobra žena i zahvaljujući njoj sada imamo kupatilo. Značilo bi nam kada bi kuću mogli da proširimo makar za jednu sobu, samo da Nemanja ima prostor za sebe, da sobu više ne deli sa sestrom.
Ja sam 20 godina radio u jednoj firmi koja se zatvorila i od tada sam bez posla. Značilo bi mi da imam bilo kakav stalan posao, jer ovako, od poljoprivrede, se jedva sastavlja kraj sa krajem.
Što se tiče opštinara, njima sam se jednom obratio za jednokratnu pomoć, odbili su me i od tada im ništa nisam tražio, niti nas je iko obišao za sve ove godine – priča Nemanjin otac Dušan.
Skromni Leontijevići kažu da je njima najvažnije da Nemanja bude dobrog zdravlja, a posle golgote kroz koje su prošli zbog njegove bolesti,veruju da će doći vreme kada će moći više da priušte svojoj deci.
– Mi smo takvi, ništa ne tražimo niotkoga. Mučimo se kako znamo i umemo. Nismo gladni, to je najvažnije. Sada nam je sva pažnja usmerena ka Nemanji. Svaka dva meseca idemo u Beograd na kontrolu.
Ja ima starog ’keca’, nekako uspem da njim stignem do Beograda i Nemanju odvedem kod lekara. Sada nam je najvažnije da nam dete bude zdravo, a ostalo će doći samo po sebi – kaže Dušan.
Svi koji su u mogućnosti i žele da pomognu ovoj skrpomnoj porodici, koja živi u ubskom selu Kožuar, mogu da kontaktiraju Leonitijeviće na broj telefona 014/ 465-422.
Izvor: Slađana Stevanović/telegraf.rs
No comments:
Post a Comment