Sjeo je u kafić, a onda se poslije 120 dana probudio u bolničkom krevetu, skoro slijep, u pelenama…

Maturant Stefan Jovanović iz Kragujevca u martu 2013. godine izašao je iz školskog dvorišta, seo u kafić preko puta gde je trebalo da vidi svoju simpatiju i probudio se posle 120 dana u bolničkom krevetu – bez sećanja, nepokretan, skoro slep, u pelenama.

Tog 28. marta, dve godine stariji mladić od Stefana, ušao je u kafić sakriven pod kapuljačom i mučki, s leđa, navalio da udara Stefana bejzbol palicom po glavi. Polomio mu je lobanju, nagnječio mozak. Lekari koji su tada osvetlali obraz svoje profesije rekli su kasnije da to što je Stefan preživeo malo ko uspe.
Samo 12 sati pre napada Stefan je na svom Fejsbuk profilu postavio rečenicu “Moje vreme dolazi, dovoljno sam motivisan i želim da postanem broj jedan”. Sudbina je na najgori mogući način počela tog marta da iskušava Stefana.
Ovaj mladić u prvoj godini punoletstva izdržao je bol kakvu mnogo ljudi ne oseti za čitav život i pokazao hrabrost svojstvenu vojniku. Rehabilitacija koju je preživeo praćena je urlanjem od bolova dok se istežu atrofirani mišići nogu, ali je prohodao. Sa 19 godina suočio se sa mrakom i strahom da neće progledati. Teško je govorio. Ali, poruka na Fejsbuku, pisana u vreme kada nije znao šta ga čeka, govorila je umesto njega.
– Kada sada razmislim o svemu, kakav sam bio pre toga, žao mi bude… Padnem u depersiju, ali koji minut samo, ne ostajem tamo duže. U lošijim danima, kada hodam teško, kao pijan, čujem kako moj otac hukće, žali što danas drugi voze motore, a ja ne mogu, samo ih gledam. Okrenem se ka njemu i kažem mu: “Jao, Nebojša, samo hukćeš, pa šta ti je, živ čovek može sve” – kaže Stefan Jovanović danas.
Njegovi roditelji, Mira i Nebojša, danas ne žele da se sećaju svega što su kao roditelji prevalili preko leđa. Žele da gledaju napred, onako kako ih Stefan uči. Želi da gleda i Stefan, da ponovo progleda u 22. godini. Samo zbog toga su pisani ovi redovi kojima Telegraf podseća porodicu Jovanović na ono čega ne žele da se sećaju.

– Stao je na noge. Borimo se sada za njegove oči, a ta borba nas košta više nego što sebi možemo da priuštimo. Moramo da nađemo novca za to. Tako nam je rekla naša nekadašnja komšinica Katarina, koju sam gledao kako raste. Ona je sada majka, živi u Kanadi i pokrenula je akciju da Stefanu omogućimo operaciju očiju – priča otac mladića.
On objašnjava da je Stefan pre mesec dana imao jednu operaciju u ruskom gradu Ufa, ali da ga čeka bar još nekoliko intervencija.
– Naš sin je posle napada potpuno izgubio vid na desnom oku. Atrofirao mu je živac zbog otoka mozga. Na levom oku vidi samo u centralnom delu vidnog polja, ostalo je mutno. Pre mesec dana išao je na operaciju desnog oka. Stefanu je ugrađen aloplant koji pomaže da se regeneriše očni nerv. Vid bi trebalo da mu se popravlja u narednih pet meseci. Sledeća operacija, levog oka, treba da bude u aprilu naredne godine, a nakon toga Stefan će morati na još par intervencija. Samo ta prva operacija košta 5.000 evra, a ja koliko god radio, ne znam kako taj novac da stvorim – kaže glava kuće.
Istini za volju, niko ne zna kako ovaj čovek “stvara” novac za Stefanove operacije, lekove, injekcije. Kako će porodica prikupiti novac za rehabilitaciju koja će Stefanu pomoći da bolje hoda i oslobodi se grča u mišićima leve ruke i noge, niko ne zna.
Zbog toga su dobri ljudi, kao i ranije, opet zbili redove. Za Stefanove oči ovaj put borbu je povela Kragujevčanka koja živi u Kanadi. Ona je pokrenula onlajn “crowdfunding kampanju”, u okviru koje će humani ljudi iz celog sveta donacijama pomoći da se prikupe sredstva za operacije.
Izvor: telegraf.rs